Eto svedoci smo da se poslednjih godina, tj. otkad su fruškogorske šume vraćene restitucijom dešavaju sve gore i gore stvari.
Ako vratimo samo malo film unazad, prva stvar koja je urađena i čime je možda i određen smer u kom će se razvijati gazdovanje šumama i odnos prema ovom našem zajedničkom zaštićenom dobru je ona čuvena kastastrofalna gola seča na Popovom bregu u blizini Zmajevca. Još tada je svesno ili nesvesno poslata poruka od strane novih/starih vlasnika šta oni misle o Nacionalnom parku, njegovim šumama, zaštiti i kako će oni to ubuduće gazdovati.
Od tada, pa sve do danas dešavaju se katastrofe za katastrofama, svake godine se menjaju izvođači i ugovorni modeli, ali sve više i više se radi zulum na štetu nacionalnog parka, šume, pa u krajnjem slučaju i prirode, kao i naše budućnosti. Došli smo do toga da se sada seče neprekidno kad i seči vreme nije.
Nismo deca i krajnje je vreme da prestanemo da verujemo u bajke, a to da će manastiri biti šumama dobre gazde su bajke nad bajkama.
Nije to od juče, to je jednostavno deo tradicije, kao i istorijska činjenica. Priča o sticanju, gazdovanju i gubitku imovine fruškogorskih manastira je duga i traje vekovima, ali je saglediva i dokumentovana. Napravljena je ogromna greška vraćenjem fruškogorskih šuma manastirima, jer oni ne mare za zakone ove države, baš kao ni za posebne uslove zaštite u kom su šume koje su im vraćene.
Prikupio sam pozamašnu dokumentaciju na ovu temu i prvom prilikom ću objaviti detaljan rad (čim ga sastavim), a za početak evo i citata jednog od naših najznačajnijih mislilaca Dr Dragoljuba Jovanovića iz njegove knjige „Agrarna politika“ objavljene 1930. godine.
Manastirska i crkvena imanja predstavljaju čist manjak u našoj ekonomiji. Na njih se ne mogu primeniti ni oni argumenti u korist velikih gazdinstava na severu. To uopšte nisu nikakva gazdinstva: zemlja se ispošćuje nerazumnim i nehatnim sistemom napolice i zakupa; proizvodi se raznose i prodaju u bescenje; uprava nije nikakva ili je otvoreno raspikućska. Monaha ima malo, i oni nikad ne rade zemlju, tako da se starešina manastira pretvara u velikoposednika. Ako se bavi privredom, on napušta crkvu; ako se bavi crkvom, on zanemaruje privredu; a najčešće propada oboje.
Manastirska i crkvena imanja su dodsadašnjpm odredbama stavljena pod udar agrarne reforme kad prelaze maksimum. Radi nekih vakufa i za većinu manastira u Južnoj Srbiji, dovodi se u pitanje i samo ukidanje kmetskih i čifčiskih odnosa. Protiv ovoga poslednjeg rešenja istaknut je specijalan karakter manastira kao zadužbina. Ali se kod toga ne može stati, jer bi se sa takvim argumentima mogla dovesti u pitanje čitava agrarna reforma. Najzad, pod udar treba staviti i manastirska imanja u Srbiji.
Izgleda se ništa nije promenilo za 100 godina… ljudska pohlepa ne poznaje Boga.
Autor: Goran Vučićević
